Piše: Ivana Kampel, menadžer za korporativne komunikacije, Ananas E-Commerce
Statistike kažu da je prosečan raspon ljudske pažnje danas kraći od 8 sekundi, što je kraće nego kod zlatne ribice (koja „drži pažnju“ 9 sekundi). U vreme beskonačnog skrolovanja, svajpovanja i autoplej sadržaja, ideja da neko sedne i posveti se čitanju – bez prekida, notifikacija i distrakcija – deluje gotovo romantično.
Prilikom posete Rajks muzeju u Amsterdamu ušla sam u magičnu, vrlo viralnu i vrlo popularnu biblioteku. Već opčinjena svime što se tamo nalazi, pažnju su mi još više privukle devojke koje su u prizemlju te biblioteke sedele i učile. Sećate se? Kao kada smo ispite spremali u Matici, kopirali stranice knjige i prepisivali rukom delove koji će nam biti pogodni za seminarski.
I to je bilo pre samo 20 godina.
U međuvremenu, u tih 20 godina i u mojih 15 godina bavljenja komunikacijama, promenio se jedan svet. Od seminarskih do novinskih članaka, preko biografija i uvoda – danas sadržaj generiše inteligencija. I to na klik.
I ponekad, mogu iskreno da vam kažem – hvala joj na tome.
Čak i kada su vam reči i pisanje profesija, za neke stvari nemate ni inspiraciju ni motivaciju. Lakše je da to neko uradi za vas – neko kome to zapravo jeste „jedan minut posla“. Naročito u svetu u kom se dnevno kreira više od 300 miliona tvitova, 500 sati YouTube videa u minuti i gde se očekuje brza i precizna reakcija u svakoj situaciji.
Sa druge strane, počela sam iskreno da se oduševljavam pomalo nespretnim tekstovima na društvenim mrežama. Ponekoj slovnoj greški, floskuli, suvišnoj interpunkciji... jer su to znaci da je iza tog teksta – čovek. Sa svojim emocijama, iskustvom, empatijom. Sa željom da podeli nešto lepo, ili možda ne tako lepo, ali iskreno.
Ali šta to znači za nas koji se bavimo komunikacijama?
Strah? Ne.
Svako ko je makar jednom u životu bio „Sirano“ i u tuđe ime pisao govore, intervjue ili pisma, zna da nijedan model – koliko god bio treniran – ne može da prenese ton, ni osobnost jednog čoveka. Može da je rekonstruiše, ali ne i da je zaista doživi.
Manje posla?
Možda. Ako pod poslom ne podrazumevate učenje kako da upravljate AI-jem i kako da ga usmerite da „razmišlja“ kao vi. Novi posao je promptovanje. Novi rečnik je semantički. Ali to nije manje – to je drugačije.
Više vremena?
Možda. Ali, iako se ne bavimo hirurgijom, bavimo se nečim što je jednako precizno – odnosima sa javnošću. Za Njujork ne znam pouzdano, ali za javnost sigurno da znam da nikad ne spava.
Da li će nam biti lakše?
Naravno – nova znanja, novi alati, nove veštine, i sve to dostupno na klik.
A kada nešto možemo da završimo na klik – život zaista postaje lakši.
Bilo da se radi o pisanju obaveštenja, poruci kupcu, ideji za kampanju – ili o kupovini poklona, kuhinje, knjige.
AI više nije novost. To je rutina.
Posebno u e-commerce industriji, gde personalizacija, sadržaj i korisnička podrška već funkcionišu uz pomoć mašinskog učenja. I gde smo već duži vremenski period u potpunosti AI first i to kroz AI-centrično razmišljanje aktivno tražeći prilike za primenu tehnologija, istražujući načine kako baš veštačka inteligencija može da unapredi naše postojeće procese ili kreira potpuno nove. Odluke donosimo isključivo na osnovu podataka, ali nam AI pomaže i da budemo više usmereni na korisnika kreirajući funkcionalnosti koje poboljšavaju upotrebljivost, personalizaciju i efikasnost. I naravno, kontinuirano učimo kako bismo uvek bili korak ispred u brzo promenljivom AI okruženju.
Mada, pred spavanje – preporučujem pogled u knjigu.
Nećete verovati koliko jedna dobra, autorska rečenica može da vam ulepša dan.
I da – ova kolumna nije generisana od strane AI-a.
Ali... ideja za nju svakako jeste.
