Trgovina u Srbiji od sredine XIX veka do prvog svetskog rata (1. deo)

Sve do 1848. godine Beograd se nije mnogo razlikovao od ostalih gradova u unutrašnjosti. Orijentalni duh se svuda osećao. Prema zapisima Dimitrija Marinkovića, srpskog pravnika i političara, svi stanovnici nosili su turska odela. U trgovini se osećao uticaj Osmanlija. Dućani su bili prepuni turske robe, dok su retki imali i austrijsku robu.

Kolonijalna radnja Marka T. Milenkovića, oglas iz 1905. godine.

Život u Beogradu počinje da se menja 1848. godine. Nakon revolucije u Ugarskoj, trgovci srpskog porekla sa porodicama počinju da se se sele iz ovih krajeva u Beograd, ne zaobilazeći i druga mesta blizu Save i Dunava. Tih godina, povratak u otadžbinu započinju i studenti, donoseći duh Pariza i Beča u domovinu.

Taj nemački uticaj naročito se osećao u životu trgovaca. Enterijer u njihovim kućama postao je drugačiji. Na podu nije bilo prostirki, već kanabe, na kojem se sedelo. Zidovi soba bili su ukrašeni, umetničkim slikama i portretima, mesto pređaših ikona. Više se nije spavalo na podu, već na visokim krevetima. Došlo je do promene i u stilu odevanja. Umesto fistana nosio se „rajfrok“. Žene su fes ubrzo zamenile nemačkim šeširima.

U beogradskim trgovinama je tokom godina izbor robe bio povećavan. Počev od četvrte decenije, ali i tokom kasnijih godina, mnogo je brige poklanjano modernizaciji privrednog poslovanja. Obraćala se pažnja i na poboljšanje kadra, putem specijalizacije, školovanja u zemlji i u inostranstvu. Trgovačka škola otpočela je sa radom od 1844. godine, trajala je tri godine.

Beograd je sve do sedamdesetih godina prošlog veka bio jasno podeljen na varoš, opasanu šancem, i na grad-tvrđavu, odvojenu od varoši gradskim poljem, tj. Kalemegdanom. Izvan šanca, oko današnjeg Savskog pristaništa, bila je Savska varoš, a na padini, iznad Ulice Gavrila Principa, bilo je selo Savamala. Ispod Tašmajdana bilo je selo Palilula.Trgovina i zanati razvijali su se duž tri glavne ulice, čaršije. Gornja čaršija, u pravcu ulica Vase Čarapića i Uzun-Mirkove, predstavljala je važnu gradsku magistralu koja je, preko Stambol kapije bila glavna spona, koja je povezivalatvrđavu i varoš sa Carigradskim drumom. Donja čaršija, na prostoru današnje Ulice cara Dušana, preko Vidin-kapije i Vidinske ulice, spajala se sa Carigradskim drumom. Glavna čaršija spajala je gornju sa donjom čaršijom prilično strmom ulicom, sadašnjom Ulicom kralja Petra. Savsko pristanište, svojim izgledom i izuzetnom lokacijom, mamilo je i predstavlajlo pravi potencijalza stvaranje srpskog trgovinskog i saobraćajnog centra. U međuvremenu, Beograd je postao glavno mesto trgovine iz centralne Evrope za Istok i obratno, ujedno, postao je i centar trgovine za celu Srbiju.

Beograd je, od kraja XIX veka do početka Prvog svetskog rata, zahvaljujući novim trgovinama, bio u stalnom usponu. Glavno čaršijsko sedište trgovaca razvijalo se na Terazijama.

Ređale su se, jedna za drugom, različite trgovačke radnje, od ugla Ulice kralja Aleksandra, pa sve do Terazija. Značajno su bile posećivane trgovina „Delikates braće Ilića“, kobasičarska radnja Bogoljuba Rosuleka i trgovina „Delikates Dimitrija Biba“. Sa druge strane ulice nizale su se, osim staklarske radnje Maksima Flajšera i „Delikatesne trgovina Dušana Todorovića“ i brojne prodavnice hleba, koje nisu u manjoj meri privlačile pažnju prolaznika. Naprotiv, bile suveoma poznate.

Idući ka hotelu „Bristol“, na uglu dveju ulica, Karađorđeve i Braće Krsmanovića, nalazile su se prizemne zgrade, magaze i mlekadžinica, vlasništvo magazadžije Sime Jovanovića.

Nekadašnja Gospodska ulica, a danas Brankova, druga polovina XIX veka.

U istom nizu, nalazio se i hotel Venecija, prostrana jednospratna zgrada. Bio je nezaobilazno mesto odsedanja trgovaca iz unutrašnjosti. Redovni gosti bili su neki od najviđenijih trgovaca u Srbiji s kraja XIX veka: Ignjat Bajloni, Dimitrije Ćirković, Dragomir Zdravković, Gavra Dangubić, Sava Knežević... Hotel ,,Venecija” bio je najčešći izbor trgovaca i redovno mesto zabave i razonode. Tu bi okupljeni trgovci obično igrali domine i `žandarma`. Mnogi su u istom hotelu organizovali i svoje svadbe, uz svečani ručak i igranku.

Hotel Venecija sagrađen je sedamdesetih godina XIX veka. Ime je dobio po naselju u Beogradu, Bara Venecija, koja se prostirala pored Save, od ušća Topčiderske reke, pa do hotela.

Beogradska carinarnica na Savi, poznatija pod imenom „Đumurkana“, graničila se sa hotelom „Kragujevac“. Na hotel su se naslanjale dve duge zgrade koje su, zajedno sa njim, činile poznati kompleks „Kraljevo imanje“. Dućani su se nalazili u prizemlju tih zgrada, dok su na spratovima bili stanoviza iznajmljivanje.

Zasigurno, najposećeniji dućan u to vreme držao je čuveni duvandžija Toma Vanđel. Vešto je sortirao najfiniji turski duvan i sekao na svom avanu, što je posebno privlačilo kupce. Uvođenjem monopola na duvan, postepeno opada i rad poznatih duvandžija u Beogradu, Stojana Todorovića, vlasnika hotela „Imperijal“, Koste Lazarevića i Tome Vanđela. Duvandžijsku radnju Tome Vanađela zauzeo je, kasnije, trgovac Đoka Mitić, uselivši se sa sinom Lakom. Zemunske piljarnice bile su mesto kojim je najčešće trgovao Đoka Mitić.

Do Mitićevog dućana nalazila se bakalska radnja Milana Marinkovića. Odmah do njih, nazirala se lepo sortirana radnja Grka, Trijandafila Laridesa. Larides je bio jako cenjen kod beogradskih kupaca, a njegova radnja vrlo posećena. Uvek je imao svežu robu, te ne čudi što su je njegova radnja bila obavezna stanica mnogim `Savljanima`, koji su se ovde rado snabdevali svežim južnim voćem.

-

Detalnjije o razvoju trgovine u ovom vremenskom periodu moći ćete da pročitate u aprilskom broju InStore magazina. Podsećamo vas da ćemo izdavanje specijalnog dodatka započeti u martovskom broju našeg magazina, a nastaviti i kroz aprilsko i majsko izdanje.

-