Piše: Milana Rikanović, šefica Kancelarije UN Women u Srbiji
Neplaćeni rad je rad koji se odvija pre i posle posla, vikendom i tokom praznika, bez bolovanja i godišnjeg odmora. To je rad koji ne ulazi u biografije i radne knjižice, i čija se vrednost ne reflektuje na bankovnom računu svakog prvog u mesecu. To je onaj rad koji oblikuje svakodnevicu i omogućava da svi mi funkcionišemo.
U Srbiji, kao i širom sveta, većinu neplaćenog rada - brigu o domaćinstvu, deci, starijim članovima porodice, kuvanje, spremanje, emocionalna podrška porodici i zajednici - obavljaju žene. Bilo da su zaposlene ili ne, one rade prvu, drugu i međusmenu. Prema podacima Republičkog Zavoda za statistiku, žene u Srbiji u proseku provedu više od četiri sata dnevno u ovim aktivnostima, čak dva puta više od muškaraca. Ali taj rad se ne vidi, ne meri i ne vrednuje.
Analiza monetarne vrednosti neplaćenih poslova staranja u Srbiji koju je UN Women sprovela u Srbiji je od izuzetne važnosti. Neplaćeni rad iznosi čak 21,5 odsto BDP-a Srbije, odnosno 9,2 milijarde evra, prema podacima iz 2021. godine. Kada bi neplaćeni rad bio prikazan u platnom listiću, prosečna žena bi godišnje imala prihod od oko šest i po hiljada evra.
Prema podacima iz Srbije, stopa zaposlenosti žena i dalje je značajno niža nego kod muškaraca, i to ne zato što žene ne žele da rade, već zato što su disproporcionalno više opterećene dodatnim poslovima u privatnoj sferi. Anketa o radnoj snazi pokazuje da čak 94 odsto žena koje rade kraće od punog radnog vremena kao razlog za to navode brigu o deci i drugim članovima porodice. Kod muškaraca to je tek 6 odsto.
Stvarna cena neplaćenog rada ne ogleda se samo u ciframa, već u odlukama koje žene svakodnevno donose, u kompromisima koje prave, u poslovima koje odbijaju jer „ne stižu“, i u ambicijama koje odlažu „za kasnije“. Taj disbalans se prenosi u biografije i u izostanke sa tržišta rada. A kada se žene, ipak, odluče da pokrenu svoje biznise, prepreke se ne smanjuju nego samo menjaju oblik. One koje preuzimaju većinu kućnih obaveza često nemaju dovoljno vremena da razvijaju poslovne ideje, a dodatno ih ograničava i neformalan status bez redovnih primanja, što im otežava pristup kreditima i drugim finansijskim sredstvima. Kada tome dodamo i duboko ukorenjene obrasce poput onog da se žena odriče nasledstva u korist muških srodnika, slika postaje još jasnija: ona postaje ekonomski zavisan član domaćinstva, bez pristupa sredstvima, ali sa ogromnim svakodnevnim teretom.
| Prema podacima iz Srbije, stopa zaposlenosti žena i dalje je značajno niža nego kod muškaraca, i to ne zato što žene ne žele da rade, već zato što su disproporcionalno više opterećene dodatnim poslovima u privatnoj sferi. |
Neplaćeni rad nije samo privatna stvar porodice. To je sistemsko pitanje, jer direktno utiče na to koliko su žene prisutne na tržištu rada, kakve poslove biraju, da li mogu da napreduju i razvijaju se. Mnoge žene biraju fleksibilnije, slabije plaćene poslove, ili odustaju od svojih ambicija, ne zato što im manjka želje, nego zato što im nedostaje vreme. A kada vreme postane luksuz, izbori prestaju da budu stvarni izbori.
Zato su sistemska rešenja nužna, a ne dodatna vrednost. Povećanje dostupnosti javnih usluga za brigu o deci i starijima, više vrtića, fleksibilni radni aranžmani, kao i kampanje koje razbijaju ukorenjene rodne uloge u domaćinstvu, sve su to ključni koraci za smanjenje ovog nevidljivog opterećenja i za stvaranje uslova u kojima će žene moći ravnopravno da učestvuju na tržištu rada.
U korporativnom okruženju, neplaćeni rad ne nestaje, samo postaje suptilniji. Ko u vašem timu vodi računa o tome da se kolektiv drži na okupu? Ko spontano preuzima doček novih kolega i koleginica, sitne organizacione zadatke, podseća na rođendane, smiruje tenzije, primećuje kad neko ćuti više nego inače? Sve te sitnice koje ne nose bonuse, ali čuvaju timsku koheziju, često tiho i bez priznanja preuzimaju žene. Jer umeju sa ljudima, jer im to im leži, ili jer niko drugi ne stigne, ili ne mora.
I zato pitanje Ko plaća neplaćeni rad? više nije retoričko. Ako želimo istinsku ravnopravnost, moramo da je osiguramo svuda: u porodici, firmi, u društvu. Moramo da ga priznamo, podelimo i podržimo. Ravnoteža između poslovnog i privatnog života neće doći sama. Ona se gradi politikama, dostupnim uslugama, promenom kulture i spremnošću da prepoznamo šta sve žene svakog dana rade, i kad to niko ne beleži.
Možda je vreme da ne čekamo sledeći sastanak da ovo pitanje postavimo.
